Starije osobe i epilepsija

Epilepsija predstavlja jedan od najčešćih neuroloških poremećaja kod starijih osoba. Napadi su kod starijih češće simptomatski, a u isto vreme mogu da komplikuju akutne neurološke bolesti i poremećaje.

Generalizovani tonično klonični napadi prisutni su kod metabolički i toksično izazvanih napada, parcijalni napadi karakteristični su za fokalno moždano oštećenje.

Uopšte uzev, parcijalni kompleksni napadi kod starih zastupljeni su u 50% slučajeva, generalizovani tonično klonični kod 25% pacijenata, a jednostavni parcijalni napadi su zastupljeni sa 15% učešća.

Generalizovani tonično-klonični status epileptikus opserviran je u 2/3 pacijenata sa prvom manifestacijom epilepsije u starijem životnom dobu. Izolovani absans napadi sa šiljak talas kompleksima, kao jedini vid napada u starijem godištu praktično nisu viđeni.

Etiloško dijagnostikovanje može biti otežano zbog relativno uniformne prezentacije.

EEG je manje koristan nego u pedijatrijskoj grupi i retko pokazuje postiktalnu latera-lizovanu epileptičnu aktivnost.

Farmakološko lečenje antiepilepticima kod starijih bolesnika je komplikovano zbog izmenjene farmakokinetike i farmakodinamike, te interakcija, koje su zavisne od životnog doba.

Moždani udar kao uzrok epilepsije starih se najčešće identifikuje retroaktivno.

Pacijenti u najstarijem godištu, koji imaju epilepsiju su u 30-40% slučajeva imali moždani udar.

Cerebralna ishemija i moždani infarkti su najčešći tip moždanog udara kod starijih i najčešće je uzrok epilepsije starih. U prospektivnim studijama o epileptičnim napadima posle inzulta, kao faktor rizika, pokazali su se hemoragični inzult, velike ishemije, kortikalna lokalizacija, kao i prisustvo promena u EEG-u. Skoro polovina napada javlja se u prvih 24 sata, sledeće povećanje broja napada sledi posle mesec dana, a novi frekvencijski pik registruje se posle 12 meseci.

Subarahnoidna hemoragija daje češće epileptične napade nego što se to dešava posle intracerebralne hemoragije. Rizik za pojavu epileptičnih napada povećavaju velika količina krvi i sekundarna krvavljenja.

Metabolički i toksično izazvani epileptični napadi najčešće nastaju kod abuzusa alkohola. Drugi metaboličko-toksični uzroci pojave epileptičnih napada, kod starijih su: tiroidna toksikoza, stanja posle operativnih zahvata, hipoglikemija i neketotička hiperglikemija.

Po Tomsonu, trauma glave je bila u vezi sa pojavom napada kod starih osoba u 8,7%. Teške traume glave, sa dugotrajnom komom, amnezijom dužom od 24 sata, intrakranijalnim hematomom ili cerebralnom kontuzijom daju posttraumatsku epilepsiju u 7% slučajeva u toku prve godine i skoro 12% u toku prvih pet godina posle traume.

Incidenca infekcija centralnog nervnog sistema najveća je kod dece, mada postoji skok incidence u starijem godištu . Inflamatorni procesi centralnog nervnog sistema su uzrok epilepsije kod 1% starijih pacijenata.

Kod tumora mozga epileptični napadi mogu biti prvi znak bolesti kod oko 1/3 slučajeva. U životnom dobu od 75 godina i više incidenca epilepsije kod tumora mozga raste. Pojedini tumori mozga su različito zastupljeni u različitim životnim dobima. Na primer meduloblastomi se ne javljaju kod starih, a astrocitomi, glioblastomi i meningeomi su češći kod odraslih i starijih pacijenata.

Alchajmerova bolest kao i druge demencije bile su predmet kontroverzne diskusije, međutim dokazano je da su i druge demencije nezavisni faktor rizika za pojavu neprovociranih napada i epilepsije kod starijih osoba. Alchajmerova bolest najčešći je uzrok demencija, njena prevalenca je procenjena na 800 000 u Nemačkoj i praćena je 10% većim rizikom za pojavu epilepsije.

Elektroencefalografski nalaz kod starih zdravih osoba praktično ima iste karakteristike kao kod mladih. Fokalno temporalno usporenje smatra se patološkimnalazom vezanim za godine, kao i smanjenje količine alfa aktivnosti za po 1 Hz po dekadi posle 60 godina života. Difuzno usporavanje delta i teta opsega smatra se znakom prisustva encefalopatije. Studije, koje koriste kvantitativni EEG ne nalaze povećanje delta i teta aktivnosti kao posledicu godina. Nekoliko studija je pokazalo pozitivnu korelaciju izmedju antero-temporalnih usporenja i neuropsihološkog deficita kod starih.

U starijem godištu postoji povećanje mortaliteta kod pacijenata sa novootkrivenom epilepsijom. Po pravilu kod starijih bolesnika sa epilepsijom veći uticaj na mortalitet imaju druge prisutne bolesti nego sama epilepsija.

U retrospektivnim engleskim studijama se navodi da je epilepsija kod starih osoba bila relativno dobro kontrolisana sa niskim dnevnim dozama, npr. 250 mg fenitoina, 300 mg karbamazepina, 600 mg valproata. Suprotno tome veća frekvenca neželjenih efekata je bila kod starijih pacijenata u smislu oštećene posturalnosti, diplopija, nistagmusa, vrtoglavice, kognitivnih poremećaja.

Karbamazepin i valproična kiselina predstavljaju lekove izbora za lečenje epilepsije starih.

Literatura: Vujisić S. i sar.: Epilepsija u starijem životnom dobu