Epilepsija se pojavljuje u različitim životnim dobima i oko 50 miliona ljudi širom sveta boluje, pri čemu skoro 90% bolesnika je u nerazvijenim zemljama.

Oko 25% slučajeva epilepsija se klasifikuje kao simptomatična, što znači da je rezultat poznatog uzroka povrede mozga, kao što je često slučaj kod traumatskih povreda tokom nesreće, povreda tokom trudnoće i porođaja, infektivnih bolesti (meningitisa), poremećenog nivoa šećera, tumora, šloga i nekih tipova moždanih malformacija.

Smatra se da su ostali slučajevi (idiopatske epilepsije) uzrokovani poznatim ili nepoznatim genetskim faktorima. Kao i većina drugih bolesti, najveći broj formi epilepsije ima kompleksnu genetičku osnovu i naslednost kojoj doprinosi veći broj gena, ali se manji broj formi epilepsije retko nasleđuje i putem pojedinačnih gena (monogene forme).

Dokazano je da je bar 11 gena odgovorno za monogene forme, dok je više od 50 gena vezanih sa idiopatskim epilepsijama identifikovano na modelu miša. Skoro sve monogene forme su posledica poremećaja u funkciji jonskih kanala ili njihovih pratećih proteina (associated proteins).

Reč kanalopatija nije uobičajena u dnevnom govoru ali ju je korisno poznavati s obzirom da milioni ljudi širom sveta pate od ove kategorije oboljenja. Kanalopatije su poremećaji jonskih kanala, sveprisutnih i značajnih funkcionalnih proteina koji regulišu vitalne ćelijske procese u tkivima i organima, kao što su mozak, srce i hormonalna regulacija.

Epilepsija je samo jedna od mnogobrojnih kanalopatija. Pojedinačni proteini jonskih kanala su funkcionalno veoma složeni i regulišu ne samo membransku provodljivost i struje koje kontrolišu neuronsku ekscitaciju (excitability) i bursting već i mnoge mehanizme ćelijske signalizacije. Ovo saznanje objašnjava i zašto se višestruki klinički sindromi mogu javiti usled različitih mutacija u jednom istom genu jonskog kanala. Na primer, mutacije u SCN1A genu natrijumovog kanala mogu proizvesti široku lepezu fenotipa, kao što je umerena generalizovana epilepsija sa febrilnim napadima ili Dravet sindrom sa najtežim oblikom napada koji kod novorođenčeta izazivaju trajna i drastična razvojna i kognitivna oštećenja. Čak i među osobama koje su nosioci iste mutacije u određenom genu, razlika u intenzitetu simptoma i vreme njihove pojave mogu drastično da variraju, sugerišući ulogu modifikujućih (modifier gene) gena u pojedinačnom genomu.

Genetička pozadina (genetic background) takođe određuje kliničku ekspresiju ili penetraciju (penetrance) određenog genoma. Zapanjujući primer je ko-nasleđivanje (co-inheritance) nekih mutacija u genima epilepsije koje kompletno mogu da maskiraju i ponište efekat jedna drugoj u odgovarajućim neuronskim kolima (circuits) mozga. Nova paradigma u epilepsiji naglašava da bolest nije singularni (singular), već heterogeni poremećaj koji se ne sastoji samo od konvulzivnih napada već je najčešće praćen drugim kognitivnim, razvojnim i emocionalnim poremećajima i promenama. Ranije su ove promene bile viđene kao sporedne pojave epileptičkih napada koje će nestati kada se postigne farmakološka kontrola napada. Danas se takvo viđenje dovodi u pitanje jer je sve veća saglasnost da „sporedne“ pojave prethode napadima i ne nestaju sa nestankom napada. Time se i vizija o izlečenju menja sa potrebe da se zaustave napadi na potrebu da se maksimalno uklone i kognitivna, razvojna i emotivna oštećenja koja nekada predstavljaju veći invaliditet od samih napada.

Izvor članak Epilepsija – progres i budući pravci razvijanja, autorke Svetlane Stepanović, Vanderbilt University Medical Center, Department of Anesthesiology sa sajta MD Explorer

Ukoliko želite da pročitate rad o genetskoj analizi tri porodice kliknite ovde. Rad je produkt saradnje naših doktora sa Instituta za neurologiju u Beogradu i njihovih kolega iz Italije.